Srbija
22. 06. 2014
Katastrofa se podnosi pameću
Beograd - "Živeli smo u iluziji da smo dobri, pametni, lepi i da nas ceo svet voli i poštuje, šepurili smo se narcisoidno pred tim ogledalom decenijama. Ono se u paramparčad razbilo i mi sa nevericom buljimo u tu srču u kojoj se vidimo iskrivljeni, ružni, zli, prljavi i glupi", deo je ispovesti slavne glumice Mire Stupice za Nedeljnik.
"Glupi, pre svega. Fali nam dobra šaka soli u glavi", rekla je ona, sećajući vrlo nespokojno poslednjih ratova, svih podela, zlodela.
Mi glumci bežimo u pozorište. Tamo još živi duh Šekspira, Molijera, Nušića... Tamo se ne delimo kao kancerozne ćelije, tamo smo svi mi, a opet u tome mi svako ima svoje ja. Pozorište izdržava. Pozorište se drži. Ratom se ipak sve ljudsko ne može zatrti, poručila je ona.
Sa svojih 90 godina, ne žali ni za čim u karijeri.
"Ne, ja sam uradila onoliko koliko sam mogla, koliko mi je priroda dala u moći i ja sam to maksimalno i na vreme shvatila i na vreme negovala. Otišla sam sa pozornice a da su ljudi mnogo zažalili zbog toga. U pozorištu sam provela skoro ceo život živeći tuđim životima, mislima, ljubavima i patnjama. Ja sam u stvari sav svoj život provela van sebe".
"Sad se odmaram i ne tražim ništa. Nije bilo lako, ni sa vremenom, ni sa politikom. Ali, znala sam da će biti sve u redu", kaže Stupica.
Isto je i danas, dodaje ona, izguraće ovi mladi ljudi.
"Mnogi su bili potonuli, pa evo ih opet. Biće to sve u redu, jedan dan će opet biti sve u redu. Mene je održao taj optimizam, ja sam uvek i sa pravom gledala pozitivno jer sam uvek znala tačno šta će se dogoditi, šta je katastrofa, a šta je samo nevolja. Razlike između katastrofe i nevolje su velike. Kako se podnosi katastrofa? Pameću", poručuje.
"Sve nesreće prođu, kao i sreće koje dođu".
Ali, život je teži nego ikada, tvrdim, čini mi se kao da su neke generacije potpuno izgubljene zbog svega što nam se dešavalo, i dešava, kaže glumica.
Nije ovo generacija izgubljena, dodaje, nego... ima takvih talasa, talasa života, takvih promena u kojima nije nimalo lako, ali "najvažnije je znati da je to privremeno sve", sve je prolazno, pa i današnje teškoće mojih kolega.
Ističući da u ovim godinama ima više vremena nego ikad, glumica priča da živi mirno, "ali često nemirno putuje kroz sebe".
"Više ne mogu da pričam ni o kome. Ni o ratu, ni o svemu što nas je snašlo. Tu unutrašnju mešavinu gađenja, protesta, bola i besa, tu gustu masu, ne mogu da izbacim iz sebe ni kroz prozor, ni kroz suzu, ni kroz reči",kaže glumica veka, kako su je zvanično kolege izabrale pri prvom izboru.
Pričala je i tome kako zaboravljamo velike ljude, kao Žanku Stokić, koju je lično rehabilitovala. Negoduje jer je i njen kolega Miodrag Petrović Čkalja nestao u zaboravu vremena.
"Definitivno je utvrđeno da nismo nikakav nebeski narod, već prizeman, nekulturan i nemaran, pa smo svoje slikare, glumce, predstave, filmove, slike, držali zatrpane u podrumima ili nekim bunkerima bez ikakvog reda i odnosa".
Tako smo zaboravili i Bojana Stupicu, napominje.
"Ljudi pričaju svojim unučadima ko je neko bio, i kakav je bio. Kad sam produžila karijeru, ljudi su dolazili mene da gledaju. Iznenadim se kad mi kažu da me još vole, pamte. Ali jedno znam, da ovi koji su došli, ne znaju o Žanki ništa, a ni o meni ne znaju ništa. Bojim se da ću otići potpuno anonimno iz svog života. Možeš i to da napišeš", rekla je glumica za Nedeljnik.
Nema komentara.